05
dec 2012
Kategorija: Snežana Danilović

Tim psihoterapeuta okupljen oko Instituta Psihopolis sve češće upozorava javnost da, u poslednje vreme popularan, popustljiv način vaspitanja, loše utiče na razvoj dece. Upoznavanje sa njegovim pojmovnim aparatom i teorijskim pretpostavkama transakcione analize, navelo me je na ideju da napišem tekst o tome šta on kaže o vaspitanju, jer mislim da će nam pomoći da shvatimo ponašanje generacija koje dolaze.

slika01

 

Tajna uspešnih ljudi

Prva asocijacija na sintagmu uspešni ljudi obično je grupa srećnih, obrazovanih, zadovoljnih ljudi sa sigurnim poslom, srećnom porodicom, sređenim životom i prijateljima sa kojima provode slobodno vreme.

Asocijacija nas ne vara, uspešni ljudi zaista mogu biti zadovoljni svojim životom (ukoliko zadovoljstvo nije proizveo život u skladu sa kontraskriptom, ali je to sasvim druga tema). Oni imaju kapacitet za rad, za bliskost, ali i za uživanje i provod.

 

Šta su radne navike?

Svi mi želimo da budemo uspešni (zadovoljni), ali često zaboravimo šta ta reč znači. Da bi neko bio uspešan, on mora u nečemu uspeti, odnosno postići uspeh u svojoj profesiji, u nečem važnom. Zato je uspešnost najčešće u tesnoj vezi sa obrazovanjem, a obrazovanje sa radom, tj. sa radnim navikama, jer nas do uspeha (koji znači završetak nekog posla (škole, studija, projekta)) mogu dovesti samo rad, upornost i istrajnost.

Međutim, radne navike, kao naziv, obično se doživljavaju kao imperativ, kao nešto što se mora uraditi, a što izaziva veliku neprijatnost.

Ljudi sa izgrađenim radnim navikama obično i ne razmišljaju o njima, jer su ih, kao i svaku naviku, usvojili. Oni idu u školu, na posao, uče, rade, zabavljaju se, provode, druže sa drugim ljudima i obično su zadovoljni svojim životom.

 

Uticaj vaspitanja na razvoj radnih navika

slika03 U školi se sve češće srećemo sa decom kojoj učenje, ali i sam dolazak u školu izaziva veliku neprijatnost. Oni su tu zato što moraju, i često podrazumevaju da su nam već dovoljno učinili time što su ipak pristali da zbog nas i roditelja dođu u školu, i da nismo fer ako ih teramo da na času budu mirni, da nastavu prate, ili, što je najgore, da kod kuće odvoje par sati za učenje. Svojim buntovnim ponašanjem i ljutnjom (koja u stvari treba kod osobe na koju se oni ljute da izazove promenu ponašanja, tj. da izazove željeno ponašanje) nas teraju da ponašanje promenimo i ophodimo se prema njima onako kako oni žele, onako kako njima prija i kako će se najbolje osećati. Deca nas buntovnim ponašanjem i ljutnjom teraju da im dozvolimo da rade ono što oni vole.

slika04A šta oni vole da rade? Samo prijatne stvari – vole da slušaju muziku, zabavljaju se, izlaze, zaljubljuju, provode, četuju. I da ne idu u školu. Ne mogu da shvate da im škola ne uzima ništa od ovoga, već samo traži da i nju uvrste u red stvari koje vole da rade.

Teško, zar ne? Bar tako izgleda.

Deca (samim tim što su nezrela i što im se način razmišljanja razlikuje od odraslog) ne mogu da shvate to da jednog dana roditelji neće biti uz njih da im obezbede sve što im je potrebno. Jednog dana će oni za život morati da zarađuju sami. Ako im danas škola i učenje izazivaju toliku neprijatnost, nije li logično da zaključimo da će sutradan takva osećanja kod njih izazvati i odlazak na posao? I kako će naša deca zarađivati za život? Mislim da se odgovor sam nameće, jer je suviše očigledan.

Roditelji i nastavnici treba da se zapitaju da li zaista žele takav život svojoj deci i učenicima.

Zašto je sve veći broj dece bez izgrađenih radih navika? Kada se one stiču?

U najranijem detinjstvu, u procesu vaspitanja, pa je zadatak roditelja da ih detetu usade.

Razne generacije profesora se slažu u tome da nekada nije bilo tako, da se znao red, da se znalo ko je profesor, a ko učenik, i da su se profesori poštovali kao bogovi. Zbunjeni su buntovnim ponašanjem pojedinih učenika, jer, kada su oni bili đaci, nisu ni znali da tako nešto uopšte može postojati.

slika06Koren ovog problema je, kažu predstavnici transakcione analize, svakako, u vaspitanju. Dete se rađa bez unutrašnje kočnice i, po rečima psihoterapeuta Zorana Milivojevića, voli da radi ono što želi. Roditelji, pak, vole svoju decu, i samim tim žele da ona budu srećna, pa im ispunjavaju svaku želju i samim tim ih nauče da će se u životu ostvariti sve ono što požele i da u njemu ne postoji ništa loše i neprijatno. Ali, da li je zaista tako? Da li ovakvim načinom vaspitanja decu zaista pripremimo za život?

Neispunjenje neke želje kod deteta izaziva veliku frustraciju, i bitno je da se ono rano nauči da tu frustraciju izdrži, podnese, prihvati, jer će tako biti spremno da u životu radi i neke stvari koje izazivaju neprijatnost (učenje, škola, posao), jer će mu one u budućnosti doneti veliku korist. Čak se i neprijatnost neće osetiti, ako se dete navikne na rad. Takva deca će izrasti u samostalne i srećne ljude.

Dakle, epidemija popustljivog vaspitanja rađa razmaženu decu, koja su naučena da se svet vrti oko njih, i da su svi drugi ljudi tu samo da bi ispunjavali njihove želje i omogućavali im da se stalno osećaju prijatno. Oni će izrasti u nesrećne i neprilagođene ljude, jer nikada u životu neće naći nekog ko će ih voleti kao što su ih voleli mama i tata. Takvo dete će, ukoliko mu roditelj ne da igra igrice na kompjuteru, briznuti u plač ili čak i udariti roditelja, jer zna da će to izazvati promenu ponašanja kod njega – roditelj, tužan, jer mu je dete nesrećno, njemu će ipak ispuniti želju.

 

Da li su popustljivi roditelji vaspitavani na isti način?

slika07Odgovor na ovo pitanje je negativan. Popustljivi roditelji pripadaju generaciji dece koja je vaspitavana na osnovu strogih pravila, onda, kada se znao red. Toj deci roditelji nisu pokazivali ljubav, jer su se rukovodili pogrešnim uverenjem da ko se hvali, taj se kvari. Svakako da su i njih roditelji bezgranično voleli, ali su smatrali da se to podrazumeva i da ne mora posebno i da se kaže (Majka sam ti, podrazumeva se da te volim, zar to treba i da ti kažem?). Ipak, malom detetu je potrebno pokazati ljubav, jer će jedino tako ono shvatiti da vredi kao biće (jer, ako nas neko voli time nam šalje poruku da smo mi vredno biće, da vredimo kao osoba, pa je logično zašto je roditeljska ljubav važna za izgrađivanje samopouzdanja deteta), i da je u svetu dobrodošlo, da je prihvaćeno. U suprotnom, imaće nesvesnu motivaciju (gonič) da stalno nešto radi kako bi zaslužilo ljubav. Kada odrastu, takva deca obično budu jako vredna, disciplinovana, radna i poslušna, često i perfekcionisti, jer su u detinjstvu (nesvesna motivacija) naučila da vrede SAMO AKO mnogo rade, pa imaju potrebu da svojim radom i poslušnošću zasluže ljubav surovog i neprijateljskog sveta.

Kao što vidimo, ovakvi ljudi imaju radne navike, ali i nizak nivo samoljubavi, samopoštovanja i samopouzdanja. Zato ni ovakav način vaspitanja nije dobar. Takva deca, kad odrastu i dobiju svoju decu, trude se da njima pruže sve ono što oni nisu imali kad su bili mali, a to je – sve što ona požele, bez ikakve granice, što, kao što smo na početku teksta videli, nikako nije dobro.

Zato je formula za uspešno vaspitanje, kažu transakcioni analitičari - ne samo ljubav, i ne samo disciplina, a ne ni malo ljubavi i malo discipline, već mnogo ljubavi + mnogo discipline.

 

Škola i vaspitanje

slika08A šta može uraditi nastavnik kada se nađe u situaciji da se učenik ponaša buntovno, da se na njega ljuti i da ga ne voli, jer ga on tera da uči, ne daje ocenu koju on sam misli da zaslužuje i jer ga opominje više puta zbog nedoličnog ponašanja, a onda čak i upiše u napomenu?

Ovakve situacije znaju da budu jako neprijatne i po nastavnika, jer on zaista ispred sebe ima nesrećnog učenika koji njega krivi za svoju nesreću. I može se desiti da, kao i roditelj koji previše voli svoje dete, popusti, jer će time izazvati zadovoljstvo u detetu, a samim tim i u sebi. Ipak, to zadovoljstvo je trenutno. Važno je zapamtiti da su ljubav i vaspitanje dve različite stvari, i da ih nikako ne treba poistovećivati. Zato treba da znamo sve maločas pročitano, jer će nam to pomoći da shvatimo da mi nismo krivi za tu nesreću, već da je ona rezultat neotpornosti deteta na frustraciju. Mi nastavnici zaista želimo da naši učenici budu srećni, ali moramo na umu uvek imati udaljeni cilj – spremiti dete za život! Ovo, pre svega, važi za roditelje, ali i za sve ljude koji se bave vaspitanjem. I zato u svojim stavovima moramo biti dosledni, istrajni, jer će to učenicima pomoći da nauče da prihvate frustraciju i da se spreme za život, jer će biti srećni ako u život uđu kao odrasle i samostalne ličnosti, a ne kao deca u telu odrasle osobe.

I, na kraju, ponovo bih citirala profesora i psihoterapeuta Zorana Milivojevića koji kaže da mudri ljudi nalaze proporciju: svaki dan uživaju u nečemu, ali i svaki dan urade nešto što je neprijatno kako bi mogli da uživaju i sutra ili u budućnosti.

slika09

Sadržaj: Snežana Danilović