Kategorija: Istorija

02 kroz albaniju

Uobičajen naziv za povlačenje srpske vojske preko Albanije i Crne Gore tokom Prvog svetskog rata je Albanska golgota (po Hristovom stradanju na brdu Golgota kod Jerusalima). Na ovaj potez komanda je bila primorana pod pritiskom velike austro-ugarske, nemačke i bugarske ofanzive, presecanja komunikacija i izostanka planiranog prodora saveznika iz Soluna.

Stanje srpske vojske bilo je izuzetno nepovoljno. Vladao je opšti zamor; slaba ishrana, nedostatak ratne opreme, a pristizala je zima. Ipak, vojno-političko vođstvo Srbije nije želelo da napusti rat na strani saveznika. Uzevši Niš i Skoplje, neprijateljske sile su ostvarile svoj strateški cilj i uspostavile kopnenu vezu sa Turskom. Pošto je pomoć saveznika, koju je srpska vojska očekivala, izostala, glavnokomandujući srpske vojske, vojvoda Radomir Putnik, izdao je svoje poslednje i najbolnije naređenje: pokret preko Albanije prema Jadranskom moru – u susret saveznicima.

Uništivši ili zakopavši svoju artiljeriju, srpska vojska je 3. decembra 1915. krenula put Albanije i Crne Gore. Kretanje je bilo sporo, po zaleđenim putevima, a dodatni problem su predstavljali napadi Albanaca koji nisu priznavali vlast Esad-paše Toptanija, saveznika Srbije.

Prema podacima srpske Vrhovne komande, na albansku obalu je stiglo oko 110 hiljada vojnika i 2350 oficira. Rezultat albanske golgote, zajedno sa stradanjima koja su bila njena posledica, iznosi skoro 250 hiljada nestalih, umrlih, poginulih ili zarobljenih Srba.

-...Tako je to onda bilo: ispenje se naš pozivar na brdo, pa odozgo, koliko mu grlo dopušta, vikne: „Ehej, narode, počela mobilizacija, javljajte se vojsci!“ Tako je i te 1912. godine, u mojim rodnim Staparima, selu kod Užica, pozivana vojska u rat s Turcima...

03 mijat...Podignem se iz rova i krenem. Ako mi je sudbina da poginem, mislim, neka bude... Dođem blizu žice, na petnaestak metara, a Bugarin mi pokazuje koverat... Zatim napravi grudvu i baci je... Mislim: gotov sam! Bomba je, sad će da eksplodira! Ali ništa. Uzmem grudvu, raspršim sneg, kad ono-pismo... Piše mi majka Zlata. Pismo išlo preko Ženeve, preko Crvenog krsta. Sad mi je jasno da su Bugari presreli poštu i zaplenili je. Mašem Bugarinu rukom i zahvaljujem se... Hvala mu po sto puta. To su bile prve vesti od kuće... Baš mi se dobro-dobrim vratilo...

...Kada je probijen front, brzo smo stigli do Užica. U stavu mirno, sva četvorica braće nađosmo se pred majkom Zlatom: svi smo preživeli rat.

Mijat Gredeljević

 

-...U rat smo otišli zajedno, istog časa, sve tri muške glave iz kuće: otac Ranislav, moj stariji brat Vojin i ja, Vojislav Stanimirović. Mislili smo brzo ćemo odbiti napad neprijatelja, pa ćemo ponovo živeti u slozi i ljubavi u svom velikom Popovcu, blizu Petrovca na Mlavi...

...Ali ratni vihor će nas poneti neželjenim stazama. Sa njih se neće vratiti ni otac, ni brat. U tom prokletom ratu oni su zauvek ostavili svoje kosti u tuđini...

04 barjaktar

-...General Tranije. To ime će doživotno pamtiti srpski ratnici. Imao je pedeset šest godina, kada je na čelu francuskih trupa, praćen vojnicima Prve srpske armije, ušao u Prilep, a zatim produžio prema Skoplju, gde su se predale četiri bugarske divizije... 05 gen sarl

...Tužan dan: grip kosi. Bolnice su pune. Potrebna su i mesta na groblju. Usred te tuge, radosna vest: Austrija traži primirje! Bliži se kraj rata. Ali ja nemam vesti iz Francuske. Ne znam šta je sa mojima. Kako da stigne pošta, kad smo stalno u pokretu! Uđosmo u jedno selo. Doček kao i svuda, dirljiv. Smestiše me u kuću jednog seljaka. Otac sedmoro dece. Njegova najstarija kćer govori francuski. Pozdravlja me i u ime svog oca upućuje reči zahvalnosti. Priča mi taj seljak, za vreme večere, šta su sve pretrpeli za vreme okupacije. Bugarski vojnici su se ponašali kao zlikovci: nisu prezali od pljačke, silovanja, ubistava nedužnih staraca i dece...

General Šarl Tranije

 

Ovo su istinite priče preživelih ljudi iz Prvog svetskog rata, koji su dosta bola, patnje, straha, pretnje, a ipak i sreće jer su živi ostali, pretrpeli u ovom ratu, branili su našu otadžbinu.

Sin se javio majci iz vojne bolnice u Skoplju. Napisao je da je dobro, da ne brine i da će, ako Bog da, uskoro kući. Ne može majčino srce da izdrži-prikupila darove, pohitala u bolnicu. Sin u postelji, nepomičan, ali se osmehuje. Mati navalila da mu obuje čarape koje je za noć svojom rukom isplela, ali se sin brani... Ona silom podiže pokrivač... Pred prizorom, koji se ukazao, svaki čovek bi izgubio svest. Njen jedinac je bio bez nogu! Obe raznela granata... A starica, srpska seljanka, pomilova svoga jedinca i s nekom čudnom mirnoćom vrati pokrivač i reče:

-Hvala Bogu, koji mi te živa sačuva...

06 kolo srpskih sestara 

U boju kod Kastratskih visova, jedno odeljenje Arnauta beše se, zahvaljujući gudurama i vrletima, privuklo iza leđa crnogorskoj vojsci. Iznenadiše, tako, i Crnogorke koje su u zaklonu pozadine brinule o ranjenicima. I šta uradiše ove vrle majke, supruge i sestre? Zgrabiše puške ranjenika i jurnuše na Arnaute!

Slikarka Nadežda Petrović, osnivač „Kola srpskih sestara“, ostavi paletu i pohita da vida rane osvetnicima Kosova i Slivnice, a potom, u velikom ratu, da neguje tifusare u Valjevu. Ubrzo će i nju pokositi ova bolest... 07 nadezda

Nadežda Petrović

 

Baba Ranđija iz sela Turekovca, na početku devete decenije svoga života, u štapu je prenosila poštu i novac topličkim ustanicima 1917. godine. Kada su je Bugari uhvatili, završila je mučeničkom smrću...

 

-Godinama je majka Danica čekala da joj se kćer vrati. Uveče je sedela na pragu tronoše kuće u rodnoj Koprivnici, kršila prste, osluškivala, upirala poglede na puteljak prema Jošaničkoj banji, nadajući se da će otuda banuti njena Milunka.

...Jednostavno, Milunka je želela u rat! Ali kako? Znala je da je neće tek tako primiti. Dosetila se: odsekla je kosu, natukla sajkaču, obukla čakšire i koporan, pa zapucala u Beograd. Stala je ispred brkatog narednika koji je upisivao dobrovoljce. Kolebala se između dva imena: Milun ili Milutin? More, svejedno, samo da je prime.08 milunka

Milunka Savić

-Hoću pušku! -rekla je promuklim glasom.

I dobila je. Bilo je to 1912. godine.

-...Moj devojački san o sreći prekinuli su ratovi. Najpre dva balkanska, pa onaj veliki, svetski. Oni su iz osnova i u najlepšim godinama, pred udaju, promenili moj život i bacili me u najveća iskušenja i pitanje.

Umesto toliko željene svoje kuće, šuma će postati moj dom, stablo i vatra najveći zaštitnici. Švaba i sneg najljući neprijatelji. Hrana-ono što su davali seljani: komad proje i sira. Leti: krastavac i luk. Ponekad jabuka, najčešće-ništa. Po dva-tri dana. Samo mi puška nije bila teška. Ni redenici preko grudi. Ni revolver i bombe za pojasom. Život je hteo da se venčam-s puškom.

Mnogo žena se žrtvovalo za svoju otadžbinu i zaslužile su velika priznanja i počasti, branile su svoje i brinule o svojima i tuđima.

“Plava grobnica” je pesma u kojoj njen autor, pesnik Milutin Bojić, daje pomen srpskim vojnicima koji su zbog iscrpljenosti, umora i bolesti svoj život završili daleko od svoje otadžbine, a sahranjeni su u plavim dubinama Jonskog mora jer za njihove grobove na malom grčkom ostrvu nije bilo mesta. Umrli su tamo daleko i bačeni u more, bez groba, bez krsta, bez spomenika na koji bi cveće polagali njihovi potomci? Da li je tako moralo biti?

Film koji govori o Prvom svetskom ratu zove se “Gde cveta limun žut”: